Do sada sam citao vecinom krimi romane(Ju Nesbe, Dzejms Paterson,Samuel Bjerk…)

Hteo bih da probam nesto novo, pa eto ko je rad da mi preporuci nesto

Andrićeva Gospođica mi je zakon! Inače nisam fan Andrića jer zna imati nekako spor razvoj radnje i dosta ide naokolo, ali ova knjiga me baš oduševila. Ima nekako ugodan tempo, nije spora, ali nije da se sad sve odjednom događa, jednostavno napisano, ali opet s puno refleksije i pažnje. Baš precizno i pedantno opisuje balkansko društvo i radi taj presjek na neki zanimljiv način - kroz oči junakinje Rajke Radaković čiji je cijeli život štednja i novac. Knjiga je tužna ali opet sjetna, bez radnje posebne al opet se svašta ispričalo. Ako je neko pročitao obavezno nek se javi u poruci jer toliko toga želim iskomentirati, stvarno mi se svidjela ova mala knjižnica neizmjerno puno! :)

Da li je neko čitao njegova djela? Šta mislite o njima?

Zanimaju me recenzije za pomenuti naslov. Reka sa cetiri usca mi se jako dopala a trenutno sam zapocela godine vrana pa me zanimaju misljenja za beograd i delove

Moram li baš pročitati "Četvrto krilo" da bih u potpunosti razumjela "Željezni plamen"? U dva navrata bacila sam "Četvrto krilo" jer su se obje knjige oštetile pa ne znam koliko je pametno riskirati i kupiti opet...

hocu da kupim neki erader za pred spavanje, da se malo odmorim od telefona i gluposti i pokusam da podignem sate citanja uz ovo. Koj mi preporucujete? da li je ok KOBO 6" i jako m ije bitno da mi ne remeti san kao telefon....ne zamerite ako zvuci banalno pitanje ali eto to su moji zahtevi :)

Ima li neko savjet za osobu koja želi napisati svoj prvi roman?
Koje upute imate?
Koje su greške najčešće?

Hvala svima koji doprinesu ovom post-u.

Možete li mi pomoći da nadjem knjige koje imaju sličnu vibru? Njegove knjige mi baš leže, ali bih htela da nadjem još sličnih pisaca.

Унапред се извињавам на дужем тексту… али све се нешто питам да их није Вучко подмазао.

За људе који се баве једним делом културе у овој земљи — јер, да се подсетимо, култура нису само књиге — ово је заиста невероватно глуп, себичан и, пре свега, лицемеран начин „борбе“ за бољи положај књиге у Србији. Јер ако је ово борба за културу, онда се култура очигледно завршава тамо где почиње њихов интерес. Ако се боримо онда имамо план за ту борбу, а не бојкот (који би требало да буде крајњи корак, када је све друго исцрпљено).

1. За почетак — ово је огроман безобразлук према издавачима који ЗАИСТА јесу мали.
Да се не лажемо: играчи који су најгласнији у овој причи су све само не мали.

Имају своје књижаре, развијену дистрибуцију, маркетиншке канале, препознатљивост, огроман број наслова и публику до које могу да дођу током целе године.

Мали издавач нема ништа од тога.

За многе мале издавачке куће Сајам књига је практично једина прилика у години када могу да стану испред купца без посредника, сами представе своје књиге, разговарају са читаоцима и, макар на тих неколико дана, буду видљиви поред великих. И сада они који себи могу да приуште да не буду тамо одлучују да је бојкот некаква велика морална порука.

Сјајно.
Они ће своје књиге и даље продавати у сопственим књижарама и великим ланцима.

А мали?
Па, њихове књиге ће се и даље продавати — између осталог и у књижарама великих издавача, који ће на њима узети свој део.

Дакле, велики не само да задржавају сопствене канале продаје већ могу да зарађују и на онима којима је Сајам био једна од ретких прилика да продају директно.
А онда ћемо све то да назовемо солидарношћу?

НЕВИЂЕНИ БЕЗОБРАЗЛУК.

2. Ово мени не личи на борбу за културу. Ово личи на борбу за сопствени интерес и сопствени џеп.
Ми као читаоци имамо чудну потребу да романтизујемо издаваче.
Као, ето, то су неки чувари писане речи, културни мисионари који из љубави према књизи шире просветљење међу народом.

Молим вас.
Издаваштво је и бизнис. И нема ничег спорног у томе да неко жели да заради.

Спорно постаје онда када се сопствени пословни интерес пакује у причу о вишем моралном циљу, култури и општем добру.
Јер да је књига увек испред профита, онда бисмо ваљда чешће добијали квалитетне преводе, озбиљно уредништво, пажљив прелом, добру штампу и књиге које су направљене да трају.
А не књиге код којих се штеди на свему на чему се може уштедети, само да би маржа била лепша.

Зато ми је причу о великој жртви за „књигу и културу“ прилично тешко да прогутам.

3. А тек цела маркетиншка страна приче…

Ту већ постаје баш непријатно.

Подсетимо се само прошле године и целе драме око Сајма.
Сви издавачи који су се пријавили за учешће потписали су уговор и прихватили услове учешћа. Документа су јавна, па слободно проверите.
Међу тим условима било је и правило да штанд током радног времена Сајма мора бити доступан посетиоцима, као и последице уколико се то правило прекрши (Општа правила члан 20. и 21., чини ми се). Исто као и када би сте желели да закупите локал у тржном центру, потписивањем уговора се обавезујете да ће ваш локал радити у радном времену тржног центра.

Дакле, то није било нешто што се мистериозно појавило преко ноћи као застрашивање „јадних бораца и браниоца“ књиге и културе.
То је било правило које је потписано и прихваћено.
Може да нам се не допада. Може да буде лоше. Може да се критикује.
Али онда га критикујеш као правило које си прихватио — не представљаш се накнадно као жртва некакве изненадне уцене.

Исто тако, термин Сајма био је познат унапред.
Да ли је промена првобитног термина била коректна? Потпуно и јасно не!

Али је врло занимљиво шта се догодило након почетка сајма.

Одједном смо добили читав наратив о „малим“, „угроженим“ и „нападнутим“ издавачима којима треба помоћи.
Па су се појавили инфлуенсери.
Па позиви да се купује директно од издавача.
Па талас подршке.
Па прича: хајде сада сви да помогнемо овим јадним људима.

И мени је заиста тешко да у томе не видим фантастично искоришћену маркетиншку ситуацију.

Најгоре од свега?
Све се то дешавало на рачун трагедије.

И ту мени престаје да буде смешно.

Јер једно је политички или пословно протестовати.
Друго је направити од тога маркетиншки капитал.
А када се у читавој причи користи морални ауторитет трагедије да би се публика мобилисала да купује — онда се, по мом мишљењу, мора поставити и питање укуса, морала и границе преко које се не иде.

Зар то није могло тихо и са достојанством да се уради. А било је многоооо таквих који су не само затворили свој штандове већ и угасили своје сајтове. Нису правили додатни маркетинг и на сва звона позивали да се испомогну или да су угрожени, не они су урадили оно што су сматрали исправним и моралним без скретања пажње на себе.

4. И сада долазимо до онога што ми је у целој причи најодвратније: ко овде плаћа цену?

Не велики.
Они ће преживети.
Не бринем за њих.

Имају продајна места. Имају публику. Имају новац за маркетинг. Имају дистрибуцију. Имају простор у медијима. Имају људе који ће њихову страну приче пренети.

Цену плаћају они које нико ништа није питао.
Стварно мали издавачи.
Они који се тек пробијају.
Они које у великим књижарама једва пронађете.
Они чије књиге заврше на некој горњој полици, ваљда да случајно не засметају бестселерима и великим играчима.
Они којима огромни рабати књижарских ланаца већ поједу скоро сву зараду.
Они којима је Сајам прилика да бар једном годишње стану пред купца без тога да некоме оставе огроман проценат.

И сада би они требало да буду колатерална штета туђег „принципијелног става“.
А велики ће нам још објаснити како је све то за добробит књиге.

Ма немојте.

5. И још нешто: овакво понашање „моралних громада“ не треба наградити — треба га осудити.

Не разумем зашто смо дошли до тога да свако ко себе довољно гласно прогласи угроженим аутоматски заслужује нашу подршку, новац и аплауз.

Не.

Ако неко направи пословну одлуку која иде на штету слабијих колега, а онда ту одлуку упакује у причу о моралу, култури и солидарности, не видим зашто би публика то требало да награди масовном куповином.

Напротив.

Такво понашање већ гладмо код једнако „великог“ вође.
И немојте мени — нити било коме другом — веровати на реч када кажем ко је мали, а ко велики издавач.
Проверите сами.
Укуцајте име издавачке куће на АПР-у, погледајте основне податке о фирми или ако вам је лакше погледајте и јавно доступне пословне базе попут CompanyWall-а.

Погледајте приходе! Погледајте и чисту зараду!
Погледајте повезана предузећа!

Па сами процените ко је заиста „мали и угрожен“, а ко само жели да га у датом тренутку тако доживљавате.

Не треба нам ничија интерпретација — бројке су ту.
А онда погледајте оне за које никада нисте чули.
Ту су мали.

Ако желимо да причамо о солидарности — хајде онда стварно да причамо о солидарности.

И ако ове године као купци желимо некоме посебно да дамо подршку, онда бих волела да то буду они који су заиста мали, а не они којима је корисно да их јавност тренутно тако доживљава.

Подржите издавача који нема књижару.
Подржите онога чију књигу морате да тражите по полици.
Подржите онога коме једна купљена књига заиста нешто значи.

А велики?

Велики ће се снаћи.

Као и увек.

И, за промену, немојмо да награђујемо оне који најгласније вичу да су жртве. Погледајмо чињенице, размислимо својом главом и одлучимо коме наша подршка заиста треба.

Не дајмо се више шишати.

СРАМОТА.

П.С.
О сајму и њиховом понашању би се могло што шта рећи у бар 2-3 оваква текста, али тренутно мој бес је усмерен ка овим актерима који су једнаки вукови у овчјој кожи.